Čujem alarm kako zvoni. Nemarno pokušavam da ga dohvatim dok se prsti sudaraju s predmetima po noćnom stočiću. Pada na pod i zvuk mu prestaje. Ipak, imao je jasnu namjeru da me probudi i u tome je uspio. Otvaram jedno oko. 5 je sati i 15 minuta. Ubrzo zatim otvaram i drugo. Ustajem. Vučem se u dugoj pidžami do kuhinje. U frižideru nema svijetla jer je neki stari model koji smo kupile kao polovan. Tada nam je imao značaja jer nismo imale novca za bolji, sada već počinje da smeta. Izvlačim bocu hladne vode i otvaram ladicu sa čašama. Zastajem. Popiću ipak iz flaše jer sam ionako sama a niko poslije mene neće piti. Pokupila sam sve loše navike, ne mari ako pokupim i ovu. Hladna voda se kotrlja niz moja pluća. Toliko reže da u jednom momentu osjećam bol. Ipak, nije boljelo ništa toliko jako u odnosu na sve ono što se desilo.

Voz kreće u 8 sati. Imam vremena da se istuširam. Imam vremena i da odustanem ako me pozove. Na putu do kupatila, bacam pogled na spavaću sobu. Spakovan kofer, torba od lap topa i crni kaput. Još malo i navući ću ga na sebe. Kaput koji sam jednom dobila od Marka.

Znate, Marko je bio čovjek mog života. Ima 40 godina, krupno zelene oči, smeđu kosu. Poznajem ga još od 2012. godine, no ovog puta smo se bolje upoznali na seminaru u Briselu. Otpočeli smo vezu i ja sam do skoro bila najsrećnija žena na svijetu. Voljela sam da mirišem na njega. Voljela sam da gledam svoj lik kroz njegove bistre oči.

Sada je već 06:30. Počinjem da se oblačim jer mi treba dosta vremena do željezničke. Mi nismo rekli sve jedno drugom a ja treba da krenem. Ne želim da gledam sunce kako izlazi, niti jutro kako sviće.

Želim da čujem zvuk telefona. Zvuk zvona na vratima. Zvuk automobila koji se parkira ispred kuće.

Želim da čujem: “Nemoj ići!”