Ponoć je. Znaš, u to doba noći se ponovo vraćam sebi i svom svijetu. Poput Pepeljuge. Pamtim ono što je bilo ali sve se na kraju svede na sjećanje. Znaš… Pišem ti ponovo pismo. Pripremila sam kovertu, napisala adresu, čak sam zalijepila i markicu sa strane. Međutim, nikad ti ga neću poslati. Kao da bi to i promijenilo nešto…

U svojoj glavi stvaram sliku situacije. Zamišljam. Poštar dolazi i presreće tebe koji si upravo stigao s posla. Uzimaš hrpu koverata. Među njima je i tirkizno plava, ona od mene. Nju ostavljaš za kraj. Više se posvećuješ onima koje sa sobom nose eleganciju. Ja, seljanka, uvijek sam voljela da štrčim. Ali samo zbog tebe, jedino zbog tebe.

Nakon bitne pošte odlaziš da se istuširaš. Već si uključio i kafe aparat. Na putu do kupatila pozivaš (naš omiljeni) japanski restoran i naručuješ suši. Dok se sve to sprema, ti izlaziš iz tuš kabine i ponovo se vraćaš čitanju pristigle pošte.

Otvaraš i tu tirkizno plavu kovertu koja miriše na mene.

“Noćas me je stalo, čuješ li budalo? Dođi dok me nije srce izdalo.”

Čitaš pismo i znam… Nisi srećan.

Slika samoće drugačije je predstavljena. Oboje smo mislili biće lakše buditi se u tišini. Sve bih dala da sada svu ovu tišinu razbije tvoj glas. Voljela bih da te vidim kako ponovo koračaš mojim domom, budiš me i ljubiš za dobro jutro. Voljela bih da mi još krevet miriše na tebe.. Voljela bih da slušam tvoj glas, kako mi govoriš da svaka zvijezda koja padne, naša je. Da nas najbolje tek čeka…

“Ostvariće se naši snovi”, govorio si.

Više ne govoriš. Zato ti i ne šaljem pismo…